Zašto radimo to što radimo

Ciljevi ove knjige “Zašto radimo to što radimo” su jednostavno navedeni: oni treba da nam koriste prilikom sveobuhvatnog motivacionog istraživanja odnosa između autonomije i odgovornosti. Knjiga je puna nade jer govori šta možemo učiniti za sebe, za decu, naše zaposlene, naše pacijente, naše učenike i naše sportiste – odnosno šta možemo učiniti za naše društvo. Recepti koje nudi nisu laki. Oni su relevantni za svakog od nas u upravljanju sobom, odnose se na uloge učitelja, menadžera, roditelja, lekara i trenera. Zaista, relevantni su i važni za sve na pozicijama za kreiranje politike. Počinje se razumevanjem motivacije ljudi – u kojoj meri je ona autonomna – i uključuju to razumevanje u plan kako da upravljamo sobom efikasnije, da se drugačije odnosimo prema drugima i da napravimo smisleniju socijalnu politiku.

Istraživači su otkrili da ako je neka od tri spoljašnje težnje – za novcem, slavom ili lepotom – bila jača za pojedinca u odnosu na tri unutrašnje težnje, veća je verovatnoća da će taj pojedinac pokazati lošije mentalno zdravlje. Na primer, neobično jaka težnja za materijalnim uspehom je povezana sa narcizmom, anksioznošću, depresijom i siromašnijim društvenim funkcionisanjem. To je ocena kliničkih psihologa.

Nasuprot tome, snažne težnje za bilo kojim od unutrašnjih ciljeva – smislenim odnosima, ličnim
rastom i doprinosima zajednici – bili su pozitivno povezani sa blagostanjem. Ljudi koji su snažno želeli da doprinesu svojoj zajednici, na primer, imali su više vitalnosti i više samopouzdanja. Kada ljudi organizuju svoje ponašanje u smislu unutrašnjih težnji (u odnosu na spoljašnja stremljenja) izgledaju zadovoljnije – osećaju se bolje u pogledu toga ko su i prikazuju bolje psihološko zdravlje.

“Nemoj trošiti energiju na osvetu, tvoj unutrašnji mir je mnogo važniji… Stvar prioriteta…”

Podsetimo se da je prvi nalaz ukazivao na to da ako su ljudi jako cenili spoljašnje ciljeve, oni imaju slabo mentalno zdravlje. Drugi važan zaključak bio je da, iako su ispitanici mislili da su šanse za postizanje spoljašnjih ciljeva odlične, ipak pokazuju loše mentalno zdravlje. Zadržavanje težnji i uverenje da ih neće moći ostvariti zasigurno će ostaviti ljude potresenim. Ali manje očigledan i prodorniji zaključak ovog istraživanja je da snažno pridržavanje za spoljašnje težnje i snažno verovanje da će ih uspeti ostvariti takođe je povezano sa lošijim psihološkim zdravljem. Kritični pokazatelj blagostanja zavisi od vrste ciljeva koje ljudi imaju, a ne od očekivanja koja imaju u pogledu njihovog postizanja.

Pisci navode da su se ranije studije fokusirale na pitanja poput kvaliteta nečijih performansi i iskustva, a ove studije su povukle direktne veze između tipova motivacije i mentalnog zdravlja pojedinca. Čini se da su ljudi koji su najzdraviji usredsređeni na razvijanje zadovoljavajućih ličnih odnosa, rasta kao pojedinca i doprinosa u svojoj zajednici. Svakako, oni takođe teže dovoljnom finansijskom uspehu da žive udobno. Ali bogatstvo, slava i lepota ne zauzimaju nesrazmerno svest ovih ljudi u odnosu na način na koji dominiraju iskustvima pojedinaca koji su manje psihološki stabilni.

Autentičnost zahteva da se ponašate autonomno, jer to znači da ste autor svojih postupaka – postupate u skladu sa svojim istinskim unutrašnjim bićem. Ključ za razumevanje autonomije, autentičnosti i sebe je psihološki proces koji se naziva integracija. Različiti aspekti ljudske psihe razlikuju se u stepenu u kojem su integrisani ili usklađeni sa urođenim jezgrom osobe. Tek kada su procesi koji pokreću i regulišu radnju integrisani aspekti nečijeg bića, ponašanje će biti autonomno, a osoba autentična. U tom smislu, biti autentičan znači biti veran sebi.

Pojedine značajne ličnosti opisuju američku kulturu kao “narcisoidnu zaokupljenost sobom”. Možda su u pravu što se tiče narcisoidne preokupacije u ovoj kulturi, ali to nije preokupacija sobom. Naprotiv, narcisoidnost uključuje očajničko traženje afirmacije od drugih. To podrazumeva spoljašnju usredsređenost – brigu o tome šta drugi misle – i taj fokus udaljava ljude od njihovog pravog ja. Narcisoidna preokupacija ne proizlazi iz toga što su ljudi usklađeni sa sobom, već iz toga što su izgubili kontakt sa sobom. Oni usvajaju narcisoidne vrednosti u društvu koje kontroliše jer nisu imali psihološku ishranu koja im je potrebna za razvoj integrisanog i zdravog sebe. Narcisoidnost nije rezultat autentičnosti ili samoodređenja, već njihova antiteza.

Najvažnije humanističko uverenje da treba biti autentičan, biti svoj, marširati do svog cilja. Ali isto tako očigledno, stavljamo zalihe u važnost odgovornosti. Zagovarati autonomiju ne znači pozivati na uživanje u sebi, jer biti istinski sam po sebi podrazumevalo i prihvatanje odgovornosti za dobrobit drugih. Zato što je biti iskren prema sebi često izjednačavano sa egoističnim postupanjem, autentičnost se često perverzno tumačila kao opravdanje za neodgovornost, a zatim su je napadali kritičari koji je tako tumače. Sebično, egoistično činjenje sopstvenih stvari, u stvari je neodgovorno i može imati očigledno negativne posledice. Ali to ponašanje nije autentično; oni nisu izrazi ljudske autonomije; oni nisu primeri nečijeg istinskog bića.

Istinsko samopouzdanje predstavlja zdrav, stabilan osećaj za sebe, izgrađen na čvrstim temeljima verovanja u svoju vrednost kao čoveka. Ono prati dobro razvijeno pravo ja u kojem je održavana unutrašnja motivacija, spoljašnje granice i propisi su dobro integrisani, a razvijeni su i procesi neophodni za regulisanje nečijih emocija. Istinsko samopouzdanje tako prati slobodu i odgovornost.

Istinsko samopouzdanje nije isto što i mišljenje da ne možete učiniti ništa loše. Ljudi sa istinskim samopouzdanjem imaju osećaj da li je ponašanje ispravno ili pogrešno jer je pravo samopouzdanje praćeno integrisanim vrednostima i propisima. Takvi pojedinci procenjuju svoje ponašanje, ali osećanje vrednosti ne zasniva se na tom ponašanju.

Poštovanje drugih (i, što je najvažnije, nas samih) je naše neotuđivo pravo. Vredni smo zahvaljujući činjenici da smo živi. Pohvale su obično drugačije. Obično su uslovljene dobijanjem desetke na ispitu ili čišćenjem sobe. Ne biste bili dostojni pohvale da niste pogodili metu.

Lav možda izgleda moćnije, ali vuk ne igra u cirkusu… Nije sve u izgledu…

Pohvala rizikuje jačanje uslovljenog samopoštovanja, a ne istinskog samopoštovanja, i u tom procesu jača kontrolisanu dinamiku u kojoj ljudi postaju zavisni od pohvale. Zatim se ponašaju na određeni način kako bi dobili više pohvala pa će se osećati dostojno – čak i na trenutak. Čineći to, dodatno narušavaju svoju autonomiju.

Ljudi često prihvataju vrednosti i pravila grupa kojima pripadaju, pa se prema tome i ponašaju. Kada se ovaj proces dogodi samo nepotpuno, on rezultira introjektima – to jest, internalizacijama koje imaju oblik „treba“ i „trebalo bi“. Introjekti su glasovi u nečijoj glavi, da tako kažemo, koji dolaze spolja i izdaju naređenja – ponekad poput zlobnih narednika za vežbe, a ponekad kao ljubavne i dobronamerne (ali uprkos tome nametljive) tetke. Kada se internalizacije integrišu, kada postanu pravi aspekti onoga ko jeste, dozvoljavaju autentičnije akcije i interakcije.

Dozvolite sebi da propadnete i veća je verovatnoća da ćete uspeti. Kratko i sasvim jasno. Što se tiče pitanja motivacije, čini se da ljudi uvek žele da nauče tehnike za motivisanje ili upravljanje sobom. S prednje korice većine knjiga za samopomoć vrište izjave o „Najnovijim tehnikama za motivisanje sebe“ ili „Tehnikama koje su se pokazale efikasnim“. Istina je da ne postoje tehnike koje će ljude motivisati ili učiniti autonomnijim. Motivacija mora doći iznutra, a ne iz tehnika. To proizlazi iz njihove odluke da su spremni preuzeti odgovornost za upravljanje sobom.

Kada su ljudi zaista spremni da se promene iz svojih ličnih razloga, i kada su spremni da se suoče sa bezbroj osećanja – anksioznost, neadekvatnost, bes, teror ili usamljenost – to je u osnovi motivacija za promenu. Nakon što se to dogodi, različite tehnike mogu im biti korisne, ali bez istinske odlučnosti, bez razloga za promene koji su lično važni, tehnike neće pomoći. Kada ljudi posmatraju zalihe tehnika kao nešto što će ih promeniti, oni izražavaju spoljni fokus uzročnosti, a ne unutrašnji. Drže se pogrešnog uverenja da je kontrola, a ne autonomija, sredstvo za postizanje smislene, lične promene.

Duboka lična želja za promenom mora biti na prvom mestu. Možda tek onda tehnika može ljudima malo pomoći.

Ovo je bio rezime knjige „Zašto radimo to što radimo“ pisac Edward L. Deci.