Prava vrsta ludila je knjiga o istinoj priči o timskom radu, liderstvu i inovativnim postupcima. Na prvi pogled, ovo je priča o smelom inženjerskom projektu: dizajnu i konstrukciji izuzetno složenog rovera i inovativnog, „ludog“ sistema za sletanje koji je isporučio taj rover na Mars. Ali to je samo osnovni zaplet. Ovo je takođe lična priča o tome kako je glavni lik završio u Laboratoriji za mlazni pogon i izgradnju svemirskih letelica i kako je naučio tokom tog vremena u laboratoriji da vodi izuzetno talentovan tim za rešavanje nemogućih problema. To je priča o obuzdavanju čovekove radoznalosti da se izgradi nešto zaista fantastično i o tome da budemo dovoljno iskreni prema ljudskoj prirodi da se zaštitimo od samoobmane u razmerama koje bi mogle da donesu katastrofu. To je i istraživanje misaonih procesa, tehnika liderstva i veštine rešavanja problema koje su učinile da je tako izuzetan napor moguć.
Kada se vratio na časove fizike na fakultetu, bilo je dozvoljeno da ponesu jedan list papira na svaki test. Na tom jednom listu mogli su da imaju šta god žele. Većina učenika bi zapisala svaku jednačinu iz knjige. List papira glavnog lika je sadržao nekoliko važećih zakona koje su proučavali, ali većina stranice je bila posvećeni rečima „Drži se sumnje!“ obično ispisanim markerima jarkih boja. Preko svog oca je saznao da je strah od neuspeha dovoljan da dovede do neuspeha. Gledanje u prazan prostor ispod problema bilo je dovoljno za izazivanje anksioznosti, a to bi moglo navesti da se požuri sa nepromišljenim odgovorom. Prerano skakanje u prostor rešenja može dovesti do toga da propustite neki ključni element problema koji se postavlja.
“Najbitnije stvari su da uživaš u životu i budeš srećan, to je jedino važno… Prioriteti…”
Glavni lik je odlučio da je rešenje za anksioznost dok je zurio u pitanje bez odgovora da ostane miran u prisustvu otvorenosti, da ne zatvori istragu prerano i tako punom brzinom krene u rešenje koje možda neće uzeti u obzir celu istinu i problem u obzir. Držati se sumnje značilo je saslušati sve što problem ima da kaže i ne praviti pretpostavke, i obavezati se na plan akcije zasnovan na njima, sve dok se ne pojavi najdublja istina.
Daleko najbolja nagrada koju život nudi je šansa da se naporno radi na poslu vrednom obavljanja. Glavni lik je rekao: „Osećam se veoma srećnim što mislim da je posao koji radim vredan obavljanja. Takođe se osećam veoma srećnim što radim na nivou koji zahteva da ljudi rade zajedno u timovima. Toliko cenim timski rad da sam razvio citat: Taj sjajan posao koji zahteva da se mnogo ljudi okupi jedna je od velikih nagrada koje život može da ponudi.“
Da biste zaista učestvovali kao član tima, morate se uključiti u proces. Da biste doneli sve što imate, potrebno je da ponudite svoje mišljenje u odsustvu poziva. Morate da verujete da imate odgovor i da ga date timu, čak i ako samo mislite da imate odgovor. To je oblik liderstva i potreban je na svakom nivou i u svakom elementu u zdravom i visokofunkcionalnom timu.
Glavni lik ima neke predloge u vezi mladosti… „Evo šta bih voleo da mogu da kažem svom mlađem sebi: Napredak i uticaj u bilo kojoj industriji generalno ne idu u korak sa najpoznatijim odstupnicima u industriji. Barem u meritokratij, ako radite dobar posao i zaista se fokusirate na majstorstvo i izvrsnost, dobre stvari se dešavaju, za instituciju i za vas. To ne znači da je „institucija“ dobronameran, sveznajuć i sve nagrađujuć entitet, ali svakoj instituciji su očajnički potrebni dobri ljudi. Na vrhu je vakuum. Njihova želja za dobrim ljudima i talentom je nezasitna. Ako radite dobar posao koji je vredan za instituciju, neizbežno ćete biti usisavani naviše.” Voleo sam da budem usred intenzivne oluje sa visokim ulozima, ali sam takođe osetio kako lako može da me ponese. Neki ljudi su se nosili sa pritiskom graciozno, a drugi su odustali. Želeo sam da budem u bivšem logoru, pa sam napravio pristup: Kad god sam osetio da me je zahvatila oluja, zamišljao sam da sam u toplom kaputu na snežnoj padini sa mećavom koja se kovitla oko mene. Fokusirao bih se na toplinu i mir u svom kaputu i na lepotu oluje napolju. I ja sam vežbao. Mnogo. Trčao bih skoro 4 do 8 kilometra svakog jutra, a neke noći bi se vraćao s posla tako napunjen da bih išao na još jedno trčanje. To je držalo moj stres pod kontrolom i sprečilo me da se jedem i pijem u zaborav, što je bila moja druga alternativa.”
Budi srećan zbog onoga što imaš, dok radiš na tome da dobiješ i ono što dodatno želiš… Budi kao direktor…
„U svakom kreativnom ili inovativnom procesu dođe trenutak kada niste samo izgubljeni, niste čak ni sigurni gde da pronađete mapu. Provoditi vreme u mračnoj sobi je zastrašujuće, ali nema lakog izlaza. Morate ostati mirni, zadržati sumnju, saslušati problem i nastaviti da razmišljate o rešenjima, izbegavajući paniku koja zaključava um da ga nećete pronaći na vreme. Bili smo u mračnoj sobi sa tim padobranima, a jedini izlaz nam je bila upornost. Koje rešenje bismo mogli da upotrebimo da bi preživelo abraziju? Kako bismo pobedili crnu stenu. Najteža stvar u mračnoj sobi je to što ne znate da li je mrak pre zore ili mrak pre mrkli mrak. Vaši hormoni stresa teku, tako da ne nedostaje motivacije da se toga držite. Izazov je izbeći osećaj beznađa.”
Budite radoznali
„Mi ljudi smo urođeno radoznala vrsta. Rođeni kroz kukove koji su suviše uski da prođe lobanja koja je dovoljno velika da zadrži potpuno formiran ljudski mozak, rođeni smo napola pečeni. U poređenju sa onim kod drugih životinja, vrlo malo naših ponašanja je čvrsto povezano. Ne nasleđujemo genetske instrukcije za izgradnju gnezda, na primer, ili migriranje na jug kada sunce pogodi određeni ugao na nebu. Dolazimo u ovaj svet programirani sa nekoliko uputstava, osim jednog najvažnijeg dela koda: Budite radoznali.”
