Čovekova priroda jeste da ispoljava osećanja, ali i da se saoseća sa drugim ljudima. Za svakog čoveka mogu se postaviti dva pitanja, a to je 1) šta je to što na čoveka utiče da od saosećajnog bića preraste u nasilno i eksploativno biće, i 2) šta je to što na čoveka utiče da i pod najtežim životnim okolnostima zadrži svoju saosećajnu prirodu. Autor knjige napominje da veliki uticaj na ove stvari ima način izraživanja i upotreba pojedinih reči u komunikaciji, te je zbog toga naslov njegove knjige “Nenasilna komunikacija”.
Šta je nenasilna komunikacija?
Nenasilna komunikacija je oblik komunikacije koji nas uči da se izražavamo drugačije nego što smo to ranije radili, i umesto ispoljavanja naviknutih i automatskih reakcija uči nas da koristimo opažanje, saosećanje i želju da se izrazimo jasno i iskreno, ali istovremeno poštujući sagovornika i druge osobe koje se nalaze u okruženju.
Četiri elementa nenasilne komunikacije
Prvo što radimo kada se nađemo u nepredviđenoj komunikaciji posmatramo šta se sve dešava, da li to što neko govori nama donosi negativno ili pozitivno osećanje. Zatim to isto osećanje mi kroz komunikaciju ispoljavamo na neki način, da li iskreno ili suzdržano. Sve zavisi od toga da li smo u tom momentu srećni, besni, uplašeni i slično, mi formiramo skup reči ili rečenica u kojima se nalazi naša potreba, a koju prezentujemo našem sagovorniku, što pretstavlja treći element komunikacije. Četvrti element bi već bio neki konkretan zahtev prema sagovorniku. U daljem tekstu ćemo ova četiri elementa razložiti i pojasniti prema upustvima iz knjige svaki pojedinačno. Četiri elementa nenasilne komunikacije su opažanje, osećanje, potreba i zahtev.
Opažanje. Prilikom opažanja cela situacija se posmatra, a ne donosi se nikakav zaključak pre vremena.
Osećanje. Pokušavamo da shvatimo šta zaista osećamo, da li smo previše razdraženi tom nastalom situacijom, i pokušavamo da naše osećanje iskontrolišemo ukoliko primetimo da je prenaglašeno i da nas može izbaciti van kontrole.
Potreba. Ovde već možemo nenasilnu komunikaciju da preimenujemo u efektivnu komunikaciju. Zato što se onaj momenat kada promišljamo, i kada donosimo odluku umesto burne reakcije zamenjuje za efektan način ispoljavanja potrebe prema sagovorniku. Umesto da se žalimo, kritikujemo i optužujemo mi možemo da smislimo šta nam konkretno treba i kako da se to sprovede u delo.
Zahtev. Zahtev koji upućujemo je u skladu sa našom potrebom i on mora biti konkretan.
Naravno, sve ovo je mnogo lakše reći nego primeniti, ali svakako nam predstoji mnogo praktičnih vežbanja ovog načina komunikacije kako bi nam prešlo u naviku.
“Sreća počinje sa tobom, ne sa situacijom, ne sa poslom, ne sa novcem, ne sa bilo čim… Samo sa tobom…”
Šta nije dobro u komunikaciji
Iako je u našoj prirodi da se saosećamo sa drugima, dosta puta se ponašamo na način koji može da povredi drugoga, pa i nas same. Prepreke na koje nailazimo prilikom razgovara sa raznim ljudima su različite. Predrasude koje imamo prema raznim ljudima mogu da izazovu velike probleme u komunikaciji te je potrebno da svaku predrasudu ostavimo po strani prilikom razgovora. Prilikom razgovora ne trebamo sagovornike upoređivati sa nekim drugim ljudima, poznanicima, poznatim i javnim ličnostima jer oni sigurno nisu takve osobe kako mi imamo pretpostavke da jesu. Nikako ne smemo poricati našu odgovornost za izgovrene reči jer ponašanje drugih ljudi može biti podstrek za našu reakciju ali nikako nije uzrok onoga šta ćemo tačno reći.
Preuzmite odgovornost za vaša osećanja
Trebamo razumeti da naša osećanja proizilaze od toga kakvu smo odluku doneli i da li ćemo reagovati na ono što drugi kažu ili rade, kao i od naših potreba u tom trenutku. Šta god ljudi govore mi smo ti koji kontrolišemo naše reakcije na ono što je neko rekao, i kontrolišemo i naše akcije na sve to. Umesto da okrivljujemo nekog drugog za nešto što je rekao, mi moramo preuzeti 100% odgovornosti za naša osećanja, a zatim prepoznati potrebu koja se javlja kod nas i naći način kako da tu potrebu zadovoljimo.
Hajde da sve ovo ilustrujemo jednim primerom. Sigurno vam se više puta desilo da šetate ulicom i odjednom uočavate nekog čoveka kako projuri svojim automobilom pored vas i uznemiri vas svojim ponašanjem. Vaša reakcija je verovatno ljutnja, psovka ili nešto slično.
Ako to ponašanje razložimo na četiri elemenata dobićemo sledeće:
Opažanje. Šta smo videli? Šta se zaista desilo? Desilo se to da je neko projurio svojim automobilom pored vas i nikakve druge posledice nije bilo.
Osećanje. Kakava sam osećanja doživeo? Aha, pa dobro bilo me je malo strah, bio sam ljut i pomalo iznerviran zbog toga.
Potreba. Koja je to moja potreba ugrožena i kako treba biti zadovoljena? Potreba da budem zaštićen od bahate vožnje i da ja i niko drugo ne bude povređen od strane bahatog vozača. Ta potreba nije očigledno zadovoljena dok je taj vozač projurio ulicom.
Zahtev. Koji bi zahtev dali vozaču? Zahtev bi bio da smanji brzinu i prilagodi je ograničenju i da usporava kada prilazi pešačkom prelazu.
Krajnja reakcija bez ovakve analize bi mogla da bude agresija, psovke, pa možda čak i fizički obračun ukoliko bi se taj vozač slučajno zaustavio u blizini, ali nakon samokotrole može se lepim i kulturnim načinom preneti vozaču da prilagodi svoje ponašanje kako je to propisano.
Postavi cilj, razbij ga, potapši sam sebe, i ponovi… Iznenadićeš se uspehom…
Šta ti zaista želiš
Što smo jasniji u tome šta želimo, velika je verovatnoća da ćemo to i dobiti. Ovo se odnosi na deo u komunikaciji koji se tiče zahteva prema sagovorniku, i jasno je da ako ne znamo šta tačno želimo ne možemo ni od sagovornika tražiti nešto neodređeno. Postoje neka dva osnovna vida sagovornika, a to je “žrtva” i “stvaraoc”. Žrtva nema neke posebne zahteve i fokusirana je na stvari koje nisu u redu, dok je stvaraoc uvek za to da se nešto menja i dešava i nakon razgovora pa shodno tome ima velike zahteve. Najjednostavniji način da kod sebe ili kod sagovornika promenimo ulogu sa žrtve na stvaraoca jeste da postavimo pitanje šta sagovornik želi, ili šta ja želim. Odgovorom na to pitanje rešavamo svaki problem u komunikaciji, nebitno da li je sagovornik ljut ili raspoložen, srećan ili nesrećan i slično.
Povezivanje
U tekstu je uglavnom bilo priče kako se povezati sa sagovornicima i prevazići tu razliku u razumevanju koja postoji sa prijateljima, poznanicima ili strancima. Ono što je jako bitno jeste i pronaći sebe u svemu tome, i otkriti kako se zaista mi prema sebi ponašamo, jer ako smo nasilni prema sebi teško da možemo imati saosećanje prema drugima. Ako postavite sebi jednostavno pitanje: “Sa kim najviše tokom dana komunicirate?” Već slutite odgovor, pa naravno sami sa sobom. Zato treba da volite sebe i svemu što radite dajete posebnu notu lepote, jer kad smo svesni životne svrhe koja stoji iza akcije koju preduzimamo, onda energija koja nas motiviše postaje nezaustavljiva i naporan rad ne znači ništa naspram onog što nas kao rezultat očekuje. Sve što radite mora da ima notu vaše volje i želje jer ako je suprotno samo se može naići na otpor. Uživajte u komunikaciji sa ljudima, družite se, i pazite da birate pozitivne i ispunjene ljude za priču.
Rezime knjige “Nenasilna komunikacija” – Pisac Marshall B. Rosenberg.
