Da, naravno da se možete osloboditi depresije upotrebom lekova i tehnika relaksacije. Ali ukoliko ne počnete da razmišljate mnogo bistrije i ne porazite ono što vas tišti, depresija će se vratiti čim prestanete da uzimate lekove ili da vežbate. Da bi promene bile dugotrajne jedini način je promeniti psihu.
Pisci kažu da oni često ohrabruju svoje klijente da koriste medikamente, da učestvuju u nekim tehnikama relaksacije, terapijama pokreta, joga vežbama ili nekim drugim. Veruju da ove tehnike mogu da pomognu. A usput podučavaju i drugačije emotivne, dramatične metode načina ponašanja.
Smatraju da ukoliko želite trajniju promenu i da ukoliko želite da iskorenite osećanja koja vas dovode u stanje uznemirenosti potrebno je mudro preispitati sebe. Kroz to preispitivanje ćemo shvatiti da su većina, ako ne i sva osećanja, koja na nas imaju loš uticaj ustvari samo posledica nerealnog, nelogičnog i samo-sabotažnog razmišljanja.
Koreni neuroze se nalaze u pogrešnom tumačenju, pogrešnom načinu razmišljanja. Kada bismo naš mozak posmatrali kao kompjuter, većina ljudi bi bila veoma slabi programeri. Reči “veoma srećno” bi verovatno smatrali nepravilnim izrazom. To slučaj neuroze.
Kada si dobra osoba, ako te prijatelji napuste, ne gubiš ti njih, gube oni tebe…Zanimljivo…
Emocionalnu uznemirenost nije teško razumeti i rastumačiti. Na prvi pogled izgleda kao da je odgovor na nešto loše što se desilo među ljudima. Ali to je nažalost samo uvod. Neracionalno razmišljanje ima isti okidač, a to je neki nesrećni slučaj. Ali skoro uvek neprimetno skliznete u mnogo dublji ponor.
Mehanizam po kojem se to dešava jeste ima tri elementa, akciju, verovanje i posledicu. Sve u svemu, autori smatraju da akcije same po sebi nisu ono što nas dovodi do posledica. Najčešće je to naše iracionalno razmišljanje, naša verovanja – šta bi trebalo i kako bi trebalo biti.
Prvo žele da naglase da ne veruju da bilo koja osoba na ovom svetu dug period vremena može da se oseća potpuno i kompletno srećno. Ljudi panično traže perfekciju bilo čega, a to ih najčešće odvede do patnje. Zato što se naše iskustvo stalno menja sa sazrevanjem i događajima koji se dešavaju oko nas, mi smo subjekti koji podnose hiljadu emocija, bolova, promena, bolesti i stresova. Ova knjiga će nam pomoći da prebrodimo mnoge psihičke i emocionalne hendikepe.
“Prihvati situaciju onakvu kakva jeste… Zaboravi onu koja je bila… Imaj nade da će biti onako kako želiš!”
Mizerija na primer, sadrži dva veoma različite elemente:
– želju, potrebu ili nameru da se osećate razočarano ukoliko ste želeli da ispunite neki cilj, a niste uspeli i
– naredba, insistiranje i neophodnost da se postignu ciljevi kako biste se osećali korisno, bolje, a sve to vodi do panike, očaja i besa ukoliko ne uspemo da ostvarimo cilj.
Autori razlikuju zdrava osećanja žaljenja i iziritiranosti kada izgubite nešto što ste želeli i nezdrava osećanja koja vode u depresiju, frustraciju jer je ta pobeda bila “apsolutno neophodna”. Normalno je da, ako izgubimo osobu koju smo voleli, osećamo veliko razočarenje i tugu. Ali loš put je onaj koji vodi do osećaja samosažaljenja i besa zbog ovakvih događaja. Znači, osećaji tuge, žaljenja su zdrave reakcije na gubitak, a osećaj panike i depresije nikako nisu.
Kako bi promenili svoje destruktivne navike, potrebno je da smislite pravi pobednički potez. Aktivnost koja nas oslobađa od uticaja prošlosti jeste da nateramo sebe da prođemo i odglumimo situacije koje nas frustriraju. Porazgovarajte sa svojim ocem, porazgovarajte sa strancem u autobusu, idite sami na žurku, poljubite svog partnera na prvom sastanku, forsirajte sebe ka tome sve dok ne prevaziđete te, za vas, zastrašujuće situacije. Bez besmislica. Nema razmišljanja, samo akcije.
Ove aktivnosti bi trebale da bude eksperimentalne, tako ćete sa punim iskustvom znati da li će ti postupci dovesti do nečeg dobrog ili do nečeg lošeg. Ukoliko ne uspete, biće neprijatno, ali nikako katastrofalno. A poraz nema nikakve veze sa vašim kvalitetima koje posedujete kao osoba. Ljudi na taj način najčešće i uče na pokušajima i greškama. Ne mora da vam se sviđa taj način, ali morate da ga prihvatite sa zahvalnošću.
Naravno ovo vam neće olakšati rasuđivanje u stanju kada razmišljate potpuno neracionalno. Imaćete poteškoća da razumete kojim putem da krenete zbog posledica koje su vas zadesile. U redu, sve je teško. Ali isto tako je teško slepom čoveku da nauči da čita Brajevu azbuku, običnom čoveku da nauči da svira klavir ili da nauči baletske pokrete. Da, teško je stvarno. ALI NIJE NEMOGUĆE.
Kada bi stvarno prestali da krivite sebe, ili da krivite druge, ili možda neke okolnosti, shvatićete da je skoro nemoguće da se uznemirite emocionalno oko bilo čega. Da, oko bilo čega.
Da, niste dali sve od sebe i nastavićete da dobijate slabe rezultate ukoliko nastavite da se ponašate tako. Ali nemojte, pod bilo kakvim okolnostima, da nipodaštavate sebe, bilo koji deo svoje ličnosti za bilo koju grešku koja se desi. Ne okrivljujte sebe ni u jednom slučaju, koliko god puta da se desi greška. Možda su vaša dela bila nemoralna i besmislena, ali ne možete sebe poistovetiti sa prokletstvom zato što ste ih učinili.
Ljudi se retko osećaju srećnim i živim ukoliko su u dugom periodu neaktivnosti. Iako se često osećaju umorni kada su stalno u pokretu, retko im je dosadno. Pasivna zadovoljstva kao što je čitanje, gledanje sportskih dešavanja su veoma često zabavna i relaksirajuća. Ali česta “upotreba” ovakvih oblika relaksacije dovešće vas u stanje apatičnosti i zatupljenosti.
Inteligentni ljudi biraju aktivnosti kao oblik razonode jer ih to čini srećnim. Oni se retko osećaju entuzijastično osim ukoliko nemaju neku izazovnu okupaciju ili interes u životu.
Potrebno vam je nešto da vas emotivno “zapali”.
Ovo je bio rezime knjige “Vodič u razuman život“, pisci Albert Ellis i Robert A. Harper.
