Kada su me upitali kako sam došao do ove tačke, mučio sam se da dam pametan odgovor. Iskustvo pronalaženja svog poziva može biti i misteriozan i praktičan u isto vreme. Potrebno je potruditi se oko njega, ali sve dođe u svoje vreme. Shvatio sam da je pronalaženje svoje svrhe više put nego plan, nailazićete na prepreke i preokrete kojima se niste nadali. Ali sva ova iznenađenja vas na kraju dovedu do onoga što vam je suđeno. Ovo su samo neke od reči kojima su pisci u knjizi opisivali svoje životne i profesionalne avanture.
Knjiga opisuje taj put uspeha kao i korake koje ćemo morati da preduzmemo na tom putu. Čini se da svi tragaju za nekom svrhom, za nečim što će ispuniti njihove najdublje želje. Posle mnogobrojnih susreta sa ljudima koji su pronašli svoj poziv – svoju svrhu življenja, pisci su uspeli da izdvoje određene sličnosti, odnosno karakteristika koje su povezivale sve te priče. To su u najvećem broju slučajeva: svesnost, praksa, vežba, istraživanje, majstorstvo, nasleđe i profesionalizam.
Kao i u svakoj priči desi se trenutak kada karakter, odnosno lik odluči da deluje i prestane da bude posmatrač. To je veoma važan moment koji se uvek prvo desi u našem umu pre nego u stvarnom životu. Ovaj izbor, misao je uvek proizvod nečega mnogo dubljeg, neke želje da tamo jednostavno mora biti još nečega.
“Čak i najmanja laž može da uništi veliko poverenje… Ne kockaj se sa tuđim poverenjem…”
To je onaj trenutak kada su ljudi upitani da odrade neki zadatak, a oni su posle toga jednostavno znali da je to to. Istog trena su prepoznali da žele u tome da učestvuju i da odrade nešto važno, ono što su dugo čekali. Svesnost moramo posedovati pre nego što se desi taj tren, ona će nam pomoći da ga prepoznamo.
Pre nego što saznamo šta je ono što nam je suđeno da radimo, moramo verovati da takav poziv postoji i da nas čeka. Nije bitno da znamo šta je to. Mora u nama postojati svesnost, želja da delujemo, da uskočimo i vidimo šta će se dogoditi. Kada budemo shvatili da taj poziv neće pronaći nas nego je poenta u tome da mi pronađemo njega, bićemo korak bliže. Verovatno ćemo se često osećati frustrirano, ali stići ćemo do cilja ako nastavimo i ne odustanemo.
Živimo u eri kada je komfort u bilo kom polju naše najveće dostignuće, ali istini za volju, komfort nikada nikoga nije odveo do vrha. Vežbe često bole i neprijatne su. Nekada su veoma teške. Potrebno je da prođe u proseku po 8 do 10 godina ili oko 8 do 10 hiljada sati posvećenosti nečemu pre nego što rezultat bude zadovoljavajući. Ali tu se naša vežba ne završava, ona tu tek počinje. Prosto rečeno, nećete posle 10 hiljada sati postati ekspert, ako se dalje ne usavršavate.
Sva velika otkrića, kao i ono čime vam je suđeno da se bavite, nikada nije skučeno u jedan jedini momenat. U stvari to je čitav jedan proces koji se dešava u etapama, delovima… Put koji nas vodi do našeg pravog puta tj. do poziva se sastoji od bezbroj malih koraka. Ti koraci predstavljaju odluke, a te odluke otkrivaju nove mogućnosti.
Fokus je veoma moćna alatka zato što prihvata sve naše izgovore, stavlja ih po strani i gura nas napred u centar. Vraća kontrolu u naše ruke i u igru koju trenutno igramo. To nije plan B, to je deo procesa. Dešavaće se neočekivane stvari, tada sedite i posmatrajte pre akcije.
Ratnici ne pitaju “Koliko neprijatelja ima tamo”… Oni samo pitaju “Gde su”…
Često posmatramo uspešne ljude i slušamo njihove priče o tome kako im nešto nije uspelo. Ali oni su i pored tog promašaja i poraza uspeli. Ali jedno treba da znamo, nisu oni uspeli i pored tog poraza, oni su upravo zbog njega i uspeli pokušavajući zamišljeno iznova i iznova sve do uspeha.
Reči nekada mogu biti veoma okrutne. Niko na ovom svetu nema tu odgovornost da ostvari sve snove. Naći ćemo se u teškim vremenima, a ona će i odrediti da li će neko uspeti u pokušajima da ih savlada. Svaki poziv zahteva da se o njemu dobro razmisli. Možda neki ljudi ne žele ono što im nudite, ili ne razumeju šta želite da im date. Porazi pre uspeha – sve je to deo procesa.
Majstorstvo je onaj nivo koji se mnogima čini da nije bio moguć, onaj nivo koji nisu predvideli u svojim razmišljanjima i maštanjima. To je nešto što prelazi sve potrebne i savladive veštine, nešto savršenije od toga. To znači da smo dostigli nivo kada na život gledamo kao na umetničko delo.
Tu nije poenta u snazi, nije poenta ni u visini plate. Nije poenta ni u popularnosti na nekom polju. Poenta je u razumevanju vašeg ličnog potencijala i posvećenost svoga života svom idealu. Znači dostizanje najbolje verzije sebe. Zašto? Zato što to zaslužujete, zato što taj poziv to zahteva, možda zato što ste osoba koja najbolje može da obavi neki posao. Ovo je važna uloga u vašem životu, nije samo značajna zbog prihoda, već je oruđe kojim ćemo saznati za šta smo stvoreni.
Ovo je bio rezime knjige “Umetnost rada” pisci Jeff Goins i Thomas Nelson.
