Ova knjiga “Emocionalni život vašeg mozga” opisuje lično i profesionalno putovanje kako bi se razumelo zašto i kako se ljudi razlikuju u svojim emocionalnim reakcijama kao odgovor na ono što im život donosi, motivisano željom da pomognem ljudima da vode zdravije, ispunjenije živote. „Profesionalna“ nit u ovoj tapiseriji opisuje razvoj hibridne discipline koja se zove afektivna neuronauka, proučavanje moždanih mehanizama koji leže u osnovi naših emocija i traženja načina da poboljšamo osećaj ljudi za blagostanje i promovisanje pozitivnih kvaliteta uma. „Lična“ nit je moja sopstvena priča.
Podstaknuti uverenjem da, kako je jedan filzof rekao „postoje više stvari na nebu i zemlji nego što se sanja“ u standardnom izveštaju o umu koji obezbeđuju mejnstrim psihologija i neuronauka, usudio sam se da granice koje zatvaraju ove discipline, ponekad bivaju oborene, ali na kraju, nadam se, postiže se bar nešto od onoga što sam zacrtao: da pokažem kroz rigorozno istraživanje da su emocije, daleko od toga da budu neurološki dim kako je smatrala mejnstrim nauka, a u stvari su centralne za funkcije mozga i život uma.
Tokom karijere neuronaučnika, video sam hiljade ljudi koji dele slične pozadine kako reaguju na dramatično različite načine na isti životni događaj. Neki su otporni na stres, na primer, dok se drugi raspadaju. Ovi drugi postaju anksiozni, depresivni ili nesposobni da funkcionišu kada naiđu na nevolje.
Otporni ljudi su na neki način sposobni ne samo da izdrže, već i da izvuku korist od određenih vrsta stresnih događaja i da tu nedaću pretvore u prednost. Ovo je, ukratko, zagonetka koja je pokrenula moje istraživanje. Želeo sam da znam šta određuje kako će neko reagovati na razvod, na smrt voljene osobe, na gubitak posla ili na bilo koji drugi neuspeh — i, podjednako, šta određuje kako ljudi reaguju na trijumf u karijeri, da osvoje srce njihove prave ljubavi, da shvate da će prijatelj za njih hodati preko uglja ili do drugih izvora sreće. Zašto i kako se ljudi toliko razlikuju u svojim emocionalnim reakcijama na uspone i padove života?
“Ako imaš dovoljno snage da kažeš “zbogom”, život će te nagraditi sa novim “zdravo”… Novi momenti…”
Odgovor koji je proizašao iz mog rada je da različiti ljudi imaju različite emocionalne stilove. Kako pisac objašnjava: „Najmanja, najprolaznija jedinica emocije je emocionalno stanje. Obično traje samo nekoliko sekundi, ima tendenciju da bude pokrenuto iskustvom. Osećaj koji traje, i koji ostaje postojan tokom minuta, sati ili čak dana, je raspoloženje, tipa „on je loše raspoložen“. A osećaj koji vas ne karakteriše danima već godinama je emocionalna osobina.”
Emocionalni stil se sastoji od šest dimenzija. Ni konvencionalni aspekti ličnosti, ni jednostavne emocionalne osobine ili raspoloženja, a kamoli dijagnostički kriterijumi za mentalne bolesti, već ovih šest dimenzija odražavaju otkrića savremenih neuronaučnih istraživanja. To su:
•Otpornost: koliko se sporo ili brzo oporavljate od stresnih situacija.
•Perspektiva: koliko dugo ste u stanju da izdržite pozitivne emocije.
•Društvena intuicija: koliko ste vešti u prikupljanju društvenih signala od ljudi oko vas.
•Samosvest: koliko dobro opažate telesna osećanja koja odražavaju emocije.
•Osetljivost na kontekst: koliko ste dobri u regulisanju svojih emocionalnih reakcija da biste uzeli u obzir kontekst u kome se nalazite.
•Pažnja: koliko je vaš fokus oštar i jasan.
Iako je emocionalni stil obično prilično stabilan tokom vremena, može se promeniti slučajnim iskustvima, kao i svesnim, namernim naporom u bilo kom trenutku života, kroz namerno negovanje specifičnih mentalnih kvaliteta ili navika.
Autori ne smatraju da je teoretski moguće pomeriti svoje mesto u nekom od kontinuiteta emocionalnog stila, ili da je takvo pomeranje moguće samo u principu. U svom istraživanju, otkrili su praktične, efikasne načine da to urade… Za sada je dovoljno reći da možete modifikovati svoj emocionalni stil da biste poboljšali svoju otpornost, socijalnu intuiciju, osetljivost na svoja unutrašnja emocionalna i fiziološka stanja, mehanizme suočavanja, pažnju i osećaj blagostanja.
Neverovatna činjenica je da samo kroz mentalnu aktivnost možemo namerno promeniti sopstveni mozak. Mentalna aktivnost, u rasponu od meditacije do terapije kognitivnog ponašanja, može promeniti funkciju mozga u određenim krugovima, sa rezultatom da možete razviti širu svest o društvenim signalima, dublju osetljivost na sopstvena osećanja i telesne senzacije i konzistentniji pozitivniji pogled. Ukratko, kroz mentalni trening možete promeniti svoje obrasce moždane aktivnosti i samu strukturu vašeg mozga na način koji će promeniti vaš emocionalni stil i poboljšati vaš život. Smatraju da je ovo krajnji korak u interakciji uma i tela.
Ovo su bili prvi nagoveštaji da naša emocionalna i psihološka sudbina ne leži samo u zavojima dvostruke spirale. U zavisnosti od iskustva koje je neko dete imalo, genetska osnova za stidljivost, agresiju ili delikvenciju se može ili ne mora manifestovati. Umesto da razmišljamo o DNK kao o softveru koji pokreće naše ćelije — ili o listićima svirača – klavira koji diktiraju koje će se note svirati — vreme je da o tome razmišljamo kao o muzičkoj kolekciji. Bez obzira da li svoju muziku čuvate na iPod-u ili kao gomilu CD-a ili na vinilnim pločama, koju muziku čujemo zavisi od toga koja se muzika reprodukuje.
Samo zato što ga imamo ne znači da će harmonije kodirane u izbočinama i dolinama unutar žlebova doći do naših ušiju. Sada znamo da samo zato što imamo određeni gen ne znači da će to muzika biti deo naših života. Ili, ako mogu da napustim muzičku analogiju, razmislite o tome na ovaj način: geni pune pištolj, ali samo okruženje može povući okidač.
Terapija kognitivno – ponašanja, u osnovi je oblik mentalnog treninga. Fokusira se na podučavanje pacijenata da reaguju na svoje emocije, misli i ponašanja na zdrav način. Ideja je da se ponovo proceni disfunkcionalno razmišljanje, pomažući ljudima da pobegnu od obrasca po kome razmišljaju. Pacijenti nauče da prepoznaju svoju naviku katastrofe, pretvaranja svakodnevnih neuspeha u nesreću, i sa ovim kognitivnim veštinama, mogu da osete tugu i dožive razočarenje, a da ne padnu u ponor depresije.
Budi razlog zbog koga će ljudi verovati da dobrota postoji… Dobrote nikad dosta…
Da biste negovali veću otpornost i brži oporavak od neuspeha, pisci nam preporučuju svesnu meditaciju. Pošto proizvodi emocionalnu ravnotežu, ova meditacija pomaže vam da se oporavite, ali ne prebrzo (baš kao što vam pomaže da se fokusirate, ali ne i da budete hiperfokusirani). Svesnost slabi lance asocijacija zbog kojih smo opsednuti, pa čak i dobri u neuspehu. Na primer, gubitak posla može dovesti do toga da se vaše misli prevrnu sa „nezaposlenosti“ na „bez zdravstvenog osiguranja“ na „gubljenje doma“ na „ne mogu dalje“.
Svesnost jača veze između prefrontalnog korteksa i amigdale, promovišući smirenost koja će vas sprečiti da se spustite na ovaj način. Čim vaše misli počnu da skaču od jedne katastrofe do druge u ovom lancu jada, imate mentalne mogućnosti da zastanete, posmatrate koliko lako um to čini, primetite da je to interesantan mentalni proces i odolite se uvlačenju u ambis. Preporučuju vam da počnete sa jednostavnim oblikom svesne meditacije, kao što je pažljivost disanja.
Istraživanje je dosledno pokazalo da je oporavak od manjih izazova koje primenjujemo u eksperimentu, kao što je opekotina od tople vode ili gledanje uznemirujuće slike, u snažnoj korelaciji i predviđa kako se neko nosi sa nedaćama u stvarnom životu, posebno koliko se brzo oporavljaju. Otpornost na male stvari je stoga dobar pokazatelj otpornosti na veće… Ako se brzo oporave od malih neuspeha, skloni su da budu otporni na velike, a ako postanu paralizovani ili opsednuti malim stvarima, i velike stvari imaju tendenciju da budu u nama dugo vremena.
Ovo je bio rezime knjige “Emotivni život vašeg mozga” pisci Richard J. Davidson i Sharon Beglay.
