Živeti od sveg srca znači doći do tačke i mesta koje smatramo dostojnim i vrednim. To takođe znači da smo skupili snagu da kada se ujutru probudimo prvo pomislimo bez obzira kako se sve ovo završi i koliko još ostane da se završi, ja sam dovoljan. Pre odlaska u krevet trebalo bi da pomislimo da jesmo nesavršeni i ranjivi, nekada čak i uplašeni. Ali to ne menja istinu da smo takođe i hrabri, vredni ljubavi i pripadanja.
Da bismo živeli život celim srcem nije dovoljno da se jednom u životu odlučimo na to. To je proces. U stvari, to je putovanje života. Ciljevi koje čitanjem treba da postignete su da ovom knjigom podignete svest i razbistrite pogled na izbore koji nas mogu dovesti do takvog načina života. Knjigom se deli ono što je naučeno na tom putu od mnogo, mnogo ljudi koji su se posvetili da žive i vole čitavim svojim srcem.
Pre nego započnete ovo, kao i svako drugo putovanje, morate znati šta treba da ponesete i šta vam može zatrebati na tom putu. Šta je potrebno učiniti da bismo živeli i voleli celim srcem? Kako da prigrlimo nesavršenosti? Kako da sakupimo to što nam je potrebno i kako da se oslobodimo onoga što nas zadržava na ovom mestu? Odgovori na ova pitanja su hrabrost, saosećajnost i povezanost, a to su oruđa koja će nam biti potrebna duž ovog puta.
“Ne pričaj, deluj… Ne laži, pokaži… Ne obećavaj, ispuni… Reče onaj koji ne obećava…”
Književnica, pisac ove knjige je imala bezbroj pitanja u vezi ovoga načina života i ponašanja. Šta su ti ljudi cenili? Na koji način su kreirali svoje živote? Šta je bila njihova glavna briga i kako su je rešili? Da li iko može tako da živi do kraja života? Šta im se našlo na putu kao prepreka?
Počela je da analizira i da uočava šta je zajedničko u njima. Došla je do šablona, napravila je dve kolone koje je podelila u ono što treba činiti i u ono što ne treba činiti. U koloni označenoj sa Činiti zapisala je vrednovanje, odmor, igra, vera, intuicija, nada, autentičnost, ljubav, pripadanje, uživanje, zahvalnost i kreativnost. U koloni označenoj sa Ne činiti zapisala je perfekcija, utrnulost, tačnost, umor, samodovoljnost, biti kul, uklapanje, osuđivanje i oskudica.
Darovi nesavršenosti
Svi ovi putokazi opisani u knjizi su povezani jedni sa drugima, odnose se na negovanje autentičnosti, koje podrazumeva odbacivanje brige o tome šta drugi ljudi misle. Na negovanje samosažaljenja koje podrazumeva odbacivanje perfekcionizma. Na negovanje nemirnog duha koje podrazumeva odbacivanje utrnulosti i nemoći. Na negovanje zahvalnosti i uživanja koje podrazumeva odbacivanje oskudice i straha. Na negovanje intuicije i verovanja u sudbinu koje podrazumeva odbacivanje potrebe za tačnošću. Na negovanje kreativnosti koje podrazumeva odbacivanje želje za upoređivanjem sa drugima. Na negovanje igara i odmora koje podrazumeva odbacivanje umora kao statusnog simbola koji pokazuje produktivnost u samovrednovanju. Na negovanje smirenosti i mirnoće koja podrazumeva odbacivanje anksioznosti kao način života. Na negovanje vrednog rada koji podrazumeva odbacivanje sumnji u sebe i na negovanje smeha, pesme i igre.
Vežbanjem i primenom hrabrosti, saosećanja i povezanosti na dnevnom nivou učiniće da shvatimo vrednost svega. Ključna reč je vežbanje. Sve je to isto kao i učenje svake druge veštine, da bismo na primer naučili da plivamo, moramo plivati. Privućićemo saosećanje u naš život samo ukoliko se na taj način ophodimo prema drugima, a ista stvar je i sa povezanošću.
Hrabrost je jedan od najvažnijih kvaliteta koje ljudi koji žive na ovaj način poseduju. Ali to nije bilo koja vrsta hrabrosti, najvažnija je baš ta obična hrabrost, koja prkosi svemu. Danas se definicija hrabrosti najčešće odnosi na sinonim snaga. Ali koren reči hrabrost je vezana za latinska reč koja označava srce. Nekadašnja definicija se odnosila na objašnjenje da nečije misli govore ono što mu leži na srcu. Odnosilo se na otvoren i iskren govor o tome ko smo mi, šta osećamo, kakva su naša iskustva. Obična hrabrost bi značila da na čelu svega stavljamo našu ranjivost. A u današnjem svetu to je pre neobično nego obično, zar ne?
Svako želi biti uspešan sve dok ne vidi koja je cena… Sve je tamo gde i treba da bude…
Posle svih priča koje je čula, autorka je izvela zaključak da osećaj ljubavi i pripadanja jesu najveća potreba svih žena, muškaraca i dece. To nam je urođeno biološki, psihički i spiritualno. Kada nam te potrebe nisu ispunjene, to se odražava na naše ponašanje. Možemo se slomiti, raspasti, otupeti, navodi nas da povređujemo druge, možemo se razboleti…
Autorka knjige navodi da su joj bile potrebne tri godine da sastavi definiciju ljubavi. Ona ukratko glasi: ljubav nije nešto što dajemo i uzimamo, to je nešto što treba da gajimo… Sram, krivica, nepoštovanje, izdaja su neke stvari koje povređuju korenje ljubavi i zbog kojih ona ne može da raste i razvija se…
Perfekcionizam prema autorki ne znači stremljenje ka najboljoj verziji sebe. Zdravija težnja je fokusiranost na pitanje „Kako mogu da se usavršim?“ Za razliku od pitanja koje oslikava perfekcionizam kao pitanje „Šta će drugi misliti?“
Uvek postoji strah i rizik ukoliko predstavite sebe baš onakvim kakvi ste celom svetu. Ali je još veći rizik ukoliko se skrivate od sveta. Naše neiskazane ideje, mišljenja i pobune ne nestaju same od sebe. Ne, one ostaju u nama i hrane se našom vrednošću.
Najdublja promena koju je osetila autorka desila se kada je svoje biće okružila osećajima zahvalnosti i uživanja. Ljudi koji uživaju su zahvalni ljudi. A zašto i ne bi bili? Ali do tog stanja su stigli vežbanjem. Opet ta magična reč – vežba. Ne gubite vreme. Krenite sa vežbanjem svega što smatrate pozitivnim po vas!
Ovo je bio rezime knjige „Darovi nesavršenosti“, pisac Brene Brown.
