KKnjiga “Blaga ivica” je pravi vodič za pretvaranje jednostavnih disciplina u ogroman uspeh i sreću. To je tako jednostavno. Čim se udaljimo od neuspeha i pređemo liniju preživljavanja, prestajemo da radimo stvari koje su nas dovele tamo. Znate li šta to znači? To znači da već znate kako da uradite sve što je potrebno da biste postigli neverovatan uspeh. Tako ste preživeli do ove tačke. A ako možete da preživite, onda možete i uspeti. Ne morate da radite neke briljantne, nemoguće stvari. Ne morate da naučite neke suludo teške veštine, ili imati neku inovativnu ideju na nivou genija. Sve što treba da uradite je da nastavite da radite stvari koje su vas dovele dovde.
Što je upravo ono što 99,9 posto ljudi ne radi. Koje su to stvari, zašto ih većina ljudi ne radi i kako možete da živite nečuveno srećan i uspešan život radeći to je ono o čemu nam ova knjiga pripoveda.
Stvari koje vas vode iz neuspeha i vode ka opstanku i uspehu su jednostavne. Tako jednostavne i lako ih možete prevideti. Izuzetno ih je lako prevideti. Lako je prevideti jer kada ih pogledate, deluju beznačajno. Nisu velike, ni pozamašne stvari koje zahtevaju ogroman napor. Nisu herojske ili dramatične. Uglavnom su to samo male stvari koje radite svakoga dana i to niko drugi i ne primećuje. To su stvari koje je tako jednostavno uraditi – a ipak uspešni ljudi ih zapravo rade, dok neuspešni ljudi samo gledaju u njih i ne preduzimaju ništa.
“Da li znaš ko je tvoj najveći neprijatelj? Tvoja zona komfora…”
Stvari kao što je uzimanje nekoliko dolara iz plate, ulaganje u štednju i ostavljanje tamo. Ili da radite nekoliko minuta vežbanja svaki dan — i da ga ne preskačete. Ili čitanje deset stranica inspirativne, obrazovne knjige koja menja život svakog dana. Ili odvojite trenutak da nekome kažete koliko ga cenite, i to činite dosledno, svaki dan, mesecima i godinama. Male stvari koje izgledaju beznačajne u radu, ali kada se spoje tokom vremena daju veoma velike rezultate. Te stvari biste mogli nazvati „male vrline“ ili „navike uspeha“. Pisac ih naziva jednostavnim svakodnevnim disciplinama. Jednostavne produktivne radnje, koje se stalno ponavljaju tokom vremena. To je, u ljusci oraha, mala ivica.
Kroz sjajan film možete doživeti trijumf ljudske duše nad nevoljama, dramu borbe između činjenja onoga što je ispravno i podleganja iskušenjima sveta, dirljiv susret između generacija, procvat moćne romanse, borbu i rađanje nacije…
Ali sve to mora da se završi za dva sata. Možete li zamisliti da se nacija rodi za dva sata? Upoznavanje sa osobom koja će postati ljubav vašeg života—zabavljanje, udvaranje, romansa, borba, trijumf, venčanje i srećan život posle toga—za dva sata? Naravno da ne. Očekujemo da ćemo uložiti napor u sekvencu od trideset sekundi zaljubljivanja, ili sekvencu borac na treningu, i dobiti isti herojski završetak. U svetu punom instant kafe, instant doručka, instant kredita, instant kupovine, instant informacija i vesti 24/7, opasno smo se približili gubitku dodira sa stvarnošću i uverenju da imamo pristup instant životu. Ali život nije veza na koju se može kliknuti.
Postoji popularan izraz koji ste verovatno čuli: „Sreća je pripremni sastanak sa mogućnostima.“ To je zgodna ideja, ali nije baš tačna. Ljudi koji žive na ivici razumeju kako sreća zaista funkcioniše. To nije prilika za sastanak pripravnosti; to je spremnost, tačka. Pripremljenost stvorena činjenjem tih jednostavnih, malih, konstruktivnih, pozitivnih akcija, iznova i iznova. Sreća je kada ta postojanost spremnosti na kraju stvara priliku.
Jedan od razloga zašto je mala prednost toliko zanemarena, neprimećena i potcenjena je to što naša kultura ima tendenciju da obožava ideju „velikog preloma“. Slavimo to dramatično otkriće, veliki proboj koji katapultira heroja na novo mesto. Drugim rečima, mi kupujemo srećke. Istina o probojima i srećnim pauzama je da se dešavaju – ali se ne dešavaju iz čista mira. Uzgajaju se kao usev: sade se, kultivišu i na kraju se beru. Problem je, kao što je pisac pomenuo što smo u našoj kulturi obučeni da mislimo da možemo preskočiti srednji korak i skočiti direktno od biljke do žetve. Čak imamo i termin za to. Mi to zovemo kvantni skok. I to je potpuni, potpuni mit.
„Daj mi šest sati da isečem drvo’, stoji u citatu koji se pripisuje Abrahamu Linkolnu, ’i prva četiri sata ću provesti naoštravajući sekiru.” Ostalo je samo dva sata da obavi stvarno sečenje. Drugim rečima, proveo bi duplo više vremena radeći na alatima posla nego na samom zadatku. A u zadatku koji se zove vaš život, koji su alati posla? Oni ste jednostavno vi: vi ste sekira.
Na putu da bezbedno spusti astronaute na površinu Meseca, čudo modernog inženjeringa, a to je bila raketa Apolo, zapravo je bilo na kursu samo 2 do 3 procenta vremena. Što znači da je najmanje 97 procenata vremena potrebnog da se od Zemlje do Meseca stigne van kursa. Na putu od skoro četvrt miliona milja, vozilo je zapravo bilo na stazi samo 7.500 milja. Ili drugačije rečeno, svakih pola sata koliko je brod bio u letu, bio je na kursu manje od jednog minuta. I stiglo je do meseca — bezbedno — i vratilo se da ispriča priču.
Kako je tako nešto bilo moguće? Zato što su moderna svemirska putovanja maestralan primer blage korekcije kursa ivice u akciji.
Ako je ova mašina, u to vreme jedan od najsofisticiranijih, najskupljih i fino kalibriranih delova tehnologije ikada osmišljenih, ispravljala sopstvene greške van kursa dvadeset devet minuta od svakih trideset, da li je razumno očekivati da možete bolje od toga? Recimo da ste bili u mogućnosti da se uporedite sa stepenom tačnosti rakete Apolo u potrazi za sopstvenim ciljevima: to bi značilo da ćete biti savršeno na meti i na kursu ne više od deset dana u bilo kojoj godini. Sledeći put kada budete zadavali sebi teškoće jer se osećate kao da ste skrenuli sa puta, razmislite o programu Apolo i dajte sebi pauzu.
Kad god pomisliš da odustaneš, seti se onih ljudi koji bi voleli da te vide kako nisi uspeo… Ima se šta setiti, lepota…
Možda mislite da preterujem. Ne preterujem. Vi ste sposobni za velike stvari. Znam to, jer sam posmatrao ljudsko stanje, i svaka živa duša je sposobna za velike stvari. Većina ih nikada neće postići ili doživeti. Ali svako može, ako samo razume kako proces funkcioniše.
Pojavite se. Pojavljujte se dosledno. Pojavljujte se dosledno sa pozitivnim izgledima. Budite spremni i posvećeni dugom putu. Negujte goruću želju podržanu verom. Budite spremni da platite cenu. I radite stvari na koje ste se obavezali – čak i kada vas niko drugi ne gleda.
Postoje mnoge definicije integriteta. Iskrenost. Istinitost. Kongruencija između reči i dela. Aspekt integriteta koji je najprimenljiviji za malu ivicu je sledeći: šta radite kada vas niko ne gleda. To je odluka u tom trenutku, kada niko drugi ne gleda i niko nikada neće saznati, kada je vaš izbor tako mali, tako suptilan, tako beznačajan. U tom trenutku saznate da li imate ili nemate integritet blage ivice.
Tačka u kojoj su ljudi često izbačeni sa puta je upravo startna tačka. Lako je pretpostaviti da morate da sastavite plan koji će vas odvesti tamo – drugim rečima, pravi plan. Plan koji će uspeti. Ne, poenta nije u tome da smislite sjajan plan koji će vas garantovano odvesti sve do cilja. Poenta je jednostavno smisliti plan koji će vas izvući iz početne kapije. Ne radi se čak ni o tome da vas vaš početni plan ne mora nužno odvesti tamo – sigurno vas neće dovesti tamo, barem ne tačan plan koji ste prvo zamislili. Niko nema taj stepen savršene preciznosti u dugoročnom planiranju, a na putu je previše varijabli i iznenađenja koja će zahtevati prilagođavanje plana. Morate početi sa planom, ali plan sa kojim počnete neće biti plan koji vas vodi tamo. U stvari, samo radi naglaska, reći ću to još jednom: Morate početi sa planom, ali plan sa kojim počnete neće biti plan koji vas vodi tamo gde želite da stignete, već ga usput morate prilagođavati.
Ovo je bio rezime knjige „Blaga ivica“ pisac Jeff Olson.
