U ovoj kratkoj knjizi “Mesta koja vas plaše” ima mnogo velikih ideja i one predstavljaju vodič za neustrašivost u teškim vremenima, pa pređimo na to!
Navika straha, navika ljutnje, navika samosažaljenja – svaku od ovih navika jačamo kada ih ponavljamo. Najsaosećajnija stvar koju možemo učiniti je da prekinemo ove navike. Pema – autor kaže: „Obično nas obuzme uobičajeni zamah i ne prekidamo naš uobičajeni način ponašanja ni u najmanjoj mogućoj meri. Da li nam pada na pamet da vežbamo kada se osećamo iznevereno ili razočarano? Obično ne. Ali upravo tada iz naše zbunjenosti možemo naučiti najviše.”
Ona nastavlja: „Priznanje da smo svi uzburkani prvi je i najteži korak za bilo kakvu praksu. Bez saosećajnog priznanja da smo zaglavili, nemoguće je osloboditi sebe od zabune.” Raditi nešto drugačije je ono što prekida naše drevne navike da se prepuštamo svojim emocijama. Činimo sve da prekinemo snažnu tendenciju ponavljanja. Sve što nije uobičajeno će nam koristiti – čak i pevanje i plesanje ili trčanje po bloku. Raditi sve što ne pojačava naše osakaćene navike. Treća najteža praksa je da tada zapamtite da ovo nije nešto što radimo samo jednom ili dvaput. Prekidanje našh razdornih navika i buđenje našeg srca posao je koji nas čeka celog života.”
“Bio sam tu za sebe kada nikoga nije bilo… Samoća nikada ne napušta…”
Tradicionalna analogija za bol je u formi miša koji je uhvaćen u zamku jer nije mogao da odoli da ne pojede sir. Dalaj Lama nudi zanimljiv obrt ove analogije. Kaže da je kao dečak na Tibetu pokušavao da uhvati miševe, a ne zato što je želeo da ih ubije, već zato što je hteo da ih nadmudri. Kaže da su miševi na Tibetu verovatno pametniji od običnih miševa jer nikada nije uspeo da uhvati jednog. Umesto toga, oni su mu postali modeli prosvetljenog ponašanja. Osećao je da su, za razliku od većine nas, shvatili da je najbolje što mogu učiniti za sebe da se suzdrže od kratkotrajnog užitka sira kako bi imali dugoročno zadovoljstvo života. Ohrabrio nas je da sledimo njihov primer.
Bilo bi mudro zapitati zašto se nekada držimo inata kao da će nas to usrećiti ili ublažiti bol. To je kao da jedete otrov za pacove i mislite da će pacov umreti. Naša želja za olakšanjem i metode koje koristimo da to postignemo definitivno nisu sinhronizovane.
Prvi korak možemo da sprovedemo tako što ćemo naučiti da se radujemo sopstvenoj sreći. Možemo se vežbati u radovanju čak i najmanjim blagoslovima koje nam život nosi. Lako je propustiti našu sreću; sreća često dolazi na načine koje čak ni ne primećujemo. To je kao crtani film u kom čovek začuđenog izgleda kaže: „Šta je to bilo?“ Naslov ispod je glasio: „Bob doživljava trenutak blagostanja.“ Običnost naše sreće može otežati ulov.
Put kojim idemo u cilju negovanja radosti sastoji se učenja da ne propustimo svoju osnovnu sreću, učenja da cenimo ono što imamo. Većinu vremena to ne radimo. Umesto da cenimo gde smo, mi se neprestano borimo da negujemo svoje nezadovoljstvo. To je kao pokušaj da cveće raste tako što ćete sipati cement u baštu.
Ratnik počinje da preuzima odgovornost za smer svog života. To je kao da se oslobađamo nepotrebnog prtljaga. Obuka nas ohrabruje da otvorimo torbe i pomno pogledamo šta nosimo. Radeći ovo, počinjemo da shvatamo da nam mnogo toga više nije potrebno.
Kako kaže Pema: „Ovi neprijatelji su dobri učitelji koji nam pokazuju da možemo prihvatiti sebe i druge sa nedostacima. Razvijamo poverenje u naš otvoren i opraštajući um. Time otkrivamo snagu koja nam omogućava da uđemo u patnju sveta.”
Sažaljenje ili profesionalnu toplinu lako je zameniti sa istinskim saosećanjem. Kada se identifikujemo kao pomagač, to znači da druge vidimo kao bespomoćne. Umesto da osećamo bol druge osobe, odvojimo se. Ako smo ikada osetili saosećanje, znamo koliko je to bolno. Umesto topline i podrške sve što osećamo je udaljenost. Uz istinsko saosećanje, ti gore-dole identiteti su uklonjeni.
Postajemo zreliji zbog iskustva, ne zbog godina…Zaključak direktora…
Treći neprijatelj saosećanja je idiotsko saosećanje. Ovo je vreme kada izbegavamo sukobe i štitimo svoj dobar imidž tako što smo ljubazni kada treba da kažemo definitivno „ne“. Saosećanje ne podrazumeva samo pokušaj da budemo dobri. Kada se nađemo u agresivnoj vezi, moramo postaviti jasne granice. Najljubaznije što možemo učiniti za sve zainteresovane je da znaju kada treba reći „dosta“. Mnogi ljudi koriste budističke ideale da opravdaju poniženje sebe. U cilju da ne zatvaramo srce, puštamo ljude da hodaju po nama. U cilju da ne prekršimo zavet saosećanja, moramo naučiti kada da zaustavimo agresiju i podvučemo crtu. Postoje slučajevi kada je jedini način da se sruše prepreke postavljanje prepreka.
Pema deli i ovu priču: „Postoji tradicionalna budistička priča o kapetanu broda, saosećajnom srcu, koji je putovao sa petsto ljudi kada se jedan gusar ukrcao na čamac i zapretio im da će ih sve pobiti. Kapetan je shvatio da će, ako pirat ovo uradi, posejati seme sopstvene snažne patnje. Podstaknut saosećanjem i za gusara i za ljude, kapetan je ubio tog gusara. Ne postoji čin koji je inherentno vrlinski ili ne-vrlinski. Ratnik se obučava u disciplini ne nanošenje štete, znajući da će se način na koji se to vešto radi promeniti sa okolnostima. Kad disciplinovano vežbamo disciplinu, postajemo manje moralistički i tolerantniji. “
Da ništa nije statično ili fiksno, da je sve prolazno i nestalno, prvi je znak postojanja. To je obično stanje stvari. Sve je u procesu. Sve – svako drvo, svaka vlas trave, sve životinje, insekti, ljudska bića, zgrade, živo i neživo – uvek se menja, iz trenutka u trenutak. Ne moramo biti mistici ili fizičari da bismo to znali. Ipak, na nivou ličnog iskustva, odupiremo se ovoj osnovnoj činjenici. To znači da život neće uvek ići na naš način. To znači da postoji i gubitak i dobitak. A to nam se ne sviđa.
To su te činjenice koje nas plaše. Ali ne možemo zauvek izbegavati takva mesta u našem umu, moramo prigrliti te činjenice. Tako ćemo brže naučiti da prepoznamo svaku sreću koja nas zadesi, bila ona mala i sasvim obična ili velika i nesvakidašnja.
Ovo je bio rezime knjige “Mesta koja vas plaše” Pisac Pema Chodron.
