Šta Maršmalov test zaista pokazuje, i zašto je samokontrola motor uspeha? Kako se može naučiti sposobnost odlaganja zadovoljstva? Koja je njegova mana? Ova knjiga govori o tim pitanjima, a odgovori su često iznenađujući. U Maršmalovom testu raspravlja se o tome šta je „snaga volje“, a šta nije, o uslovima koji to poništavaju i posledice korišćenja volje. Preispitivanje ko smo, šta možemo biti, kako funkcioniše naš um, kada možemo i kada ne možemo kontrolisati naše impulse, emocije i raspoloženje, kako se možemo promeniti i kako možemo odgajati i obrazovati svoju decu su pitanja koja stalno postavljamo.
Pisac je kroz Maršmalov test zamišljao sebe kako ležerno ide na razgovor sa tobom, čitaoče, slično kao i mnoge druge koje sam imao sa prijateljima i novim poznanicima. Uskoro će se zaći u to kakve sličnosti imate u odnosima prema raznim aspektima života, od podizanja dece, zapošljavanja novog osoblja i izbegavanja nerazumnih poslovnih i ličnih stvari, odluke koje nam pomažu da zalečimo slomljeno srce, prestanku pušenja, kontroli telesne težine, reformi obrazovanja i razumevanje sopstvene ranjivosti i snage.
“Napisao sam knjigu za one od vas koji su se, poput mene, borili sa samokontrolom. Napisao sam je i za one koji jednostavno žele da saznaju više o tome kako funkcioniše naš um. Nadam se da će Maršmalov test započeti neke nove razgovore za vas “- objašnjava nam pisac.
Ono što su predškolci radili dok su pokušavali da čekaju, i kako su uspeli ili nisu uspeli da odlože zadovoljstvo, neočekivano se pokazalo da mnogo predviđa njihov budući život. Što su više sekundi čekali sa četiri ili pet godina, to su im bili bolji rezultati i imali su bolje ocene društvenog i kognitivnog funkcionisanja u adolescenciji. U dobi od 27 do 32 godine, oni koji su duže čekali tokom testa slatkiša u predškolskom uzrastu imali su niži indeks telesne mase i bolji osećaj sopstvene vrednosti, efikasnije su sledili svoje ciljeve i adaptivnije se nosili sa frustracijom i stresom. U srednjim godinama, one koji su mogli stalno da čekaju („veliko kašnjenje“), nasuprot onima koji nisu mogli („malo kašnjenje“), karakterisali su izrazito različiti pregledi rezultata u područjima povezanim sa zavisnostima i gojaznošću. Test sa predškolcima se bazirao na tome da su bili pitani da li hoće jedan keks sada, ili dva keksa za sat vremena, a retki su bili koji su pristali da čekaju.
“Većina misli da može promeniti svet, a ustvari ne može promeniti ni sebe… Ugao gledanja…”
Moć nije u podsticaju, već u načinu na koji se on mentalno procenjuje: ako promenite način na koji razmišljate o tome, menja se i njegov uticaj na ono što osećate i radite. Centralni izazov u terapijama kognitivnog ponašanja predstavlja upravo to kako lakše i efikasnije proceniti događaje. To je dobro poznat izazov za svakoga ko je ozbiljno posvećen pokušaju da promeni dobro uspostavljene sklonosti i navike. To je takođe osnovno pitanje koje se postavlja u ovoj knjizi.
Eksperimenti sa slatkišima uverili su autora da, ako ljudi mogu promeniti način na koji mentalno predstavljaju stimulans, mogu se samokontrolisati i pobeći od toga da budu žrtve vrućih izazova koji su došli da kontrolišu njihovo ponašanje. Oni mogu da transformišu vrele primamljive stimulanse; i oni mogu rashladiti svoj uticaj kognitivnom procenom – bar ponekad, pod nekim uslovima. Trik je u poboljšanju uslova. Ne zahteva spartansko samomučenje stisnutih zuba da se pojača i podnese bol, ali je potrebno više od snažne motivacije i najboljih namera.
Zamislite da ste pristali da dozvolite snimanje svoje moždane aktivnosti . Glava vam je duboko u mašini i navikavate se na skučeni prostor dok uputstva dolaze kroz zvučnik: „Molim vas, razmislite o sebi. “Kada to učinite, prepoznatljiv obrazac moždane aktivnosti postaće vidljiv u sredini vašeg moždanog korteksa, koji nazivamo obrascem sopstvenosti. Zatim, uputstva traže od vas da razmislite o bilo kom strancu, a na istom području moždane kore aktivira se izrazito drugačiji obrazac, uzorak stranca. Konačno, od vas se traži da “Molim vas razmislite o sebi za deset godina od sada.”
Ako vidite veći kontinuitet između sebe sada i sebe u budućnosti, verovatno više vrednujete odložene nagrade, a manje vrednost neposrednih nagrada i manje ste nestrpljivi od ljudi koji svoju budućnost vide kao strance. Kao što istraživači ističu, ako osetimo veći kontinuitet u tome ko ćemo postati, možda bismo bili spremni i da žrtvujemo više svojih sadašnjih zadovoljstava radi tog budućeg sebe.
„Ako verujete da upornost u teškim zadacima daje energiju, a ne iscrpljuje, da li će vas to zaštiti od umora? Zaista da: kad se ljudi navedu na pomisao da će ih naporni zadaci okrepiti, a ne iscrpiti, oni poboljšavaju svoje performanse na kasnijem zadatku”
Ako – onda planovi
U životu je primena planova implementacije „Ako – onda“ pomogla odraslima i deci da kontrolišu vlastito ponašanje uspešnije nego što su zamišljali da je moguće. Ako imamo ove dobro uvežbane planove, odgovor na samokontrolu će se automatski pokrenuti stimulansom na koji je povezan. (‘Ako priđem frižideru, neću otvoriti vrata’; ‘Ako vidim bar, preći ću na drugu stranu ulice’; ‘Ako mi se alarm oglasi u 7 ujutro, ja ću otići u teretanu’). Što češće ponavljamo i uvežbavamo planove implementacije, oni postaju sve automatizovaniji, izuzimajući napore iz naporne kontrole.
Pisac kaže: „Zvuči pojednostavljeno, ali može biti zapanjujuće efikasno u stvarnoj praksi. Kao i kod svih napora da se promene dugogodišnji obrasci i nauče novi, bilo da svirate klavir ili vežbate uzdržanost kako ne biste povredili ljude koje volite, recept je da vežbamo, vežbamo, vežbamo dok to ne postane automatski i suštinski nagrađujuće.”
„Ali ne mogu završiti ovu diskusiju bez ponavljanja: život proživljen sa previše odlaganja zadovoljstva može biti tužan kao i onaj bez dovoljno toga” kaže pisac. I u tome ima dosta istine.. Najveći izazov za sve nas – ne samo za dete – može biti da shvatimo kada treba da sačekamo još maršmalova, a kada da uživamo u njima. Ali ako ne naučimo da razvijamo sposobnost čekanja, nemamo izbora.
Juriti snove je uvek bolje nego juriti osobu… Hm, zanimljivo…
Kada pisca zamole da rezimira osnovnu poruku iz istraživanja o samokontroli, on se seti Dekartovog čuvenog dictum cogito, ergo sum – „ Mislim, dakle jesam“. Ono što je otkriveno o umu, mozgu i samokontroli omogućava nam da prelazimo sa njegovog predloga na „Mislim, dakle mogu da promenim ono što jesam“. Jer promenom načina razmišljanja možemo promeniti ono što osećamo, radimo i postajemo. Ako to dovodi do pitanja „Ali mogu li se zaista promeniti?“, na koje nam on odgovara sa onim što je rekao svojim klijentima na terapiji kada su ga stalno pitali da li mogu da kontrolišu svoje živote. Pogledao ih je pravo u oči i rekao: „Da li biste to želeli?“
Ovo je bio rezime knjige „Maršmalov test“ pisac Walter Mischel.
